
Подручје фочанске општине красе високи планински масиви који припадају планинском вијенцу Динарида: Маглић, Зеленгора, Вучево, Волујак, Биоч, Љубишња. Прави су изазов за планинаре, алпинисте, рекреативце и све љубитеље природе.
Планина се налази око 20 км југозападно од Фоче на граници БиХ и ЦГ. Маглић је са својих 2 386 м највиши врх у БиХ. Оивичен је са сјевера Вучевом, са запада Сутјеском, са истока Пивом и Мратињем, а са југа Биочом.
Због својих стрмих висова ова планина је одувијек била изазов за професионалне планинаре, спортисте и авантуристе.
Обрастао је буковом и црногоричном шумом, а подножје планине и све падине су богате водом, од којих је најиздашнији Царев до, који никада не пресушује (на 2000 мнв, што је ријеткост на овим висинама). На самом врху Маглића је и граница између РС-БиХ и ЦГ, гдје се налази Трновачко језеро, најљепше глечерско језеро на овом подручју. Најомиљеније мјесто за окупљање планинара је управо на језеру, посебно у дане Видовданског успона на Маглић.
Вучево је пространа планинска висораван, окружена са три стране кањонима Сутјеске, Дрине и Пиве, а са четврте високим масивом Маглића.
Највећи врх Вучева је Планиница са својих 1 876 м.
Богато је шумама, ливадама и пашњацима и због тога вјековно је стећиште сточара у љетњим мјесецима, када оживе катуни.
Волујак је планина која се надовезује на Маглић и има низ врхова преко 2 000 мнв (највећи је Власуља 2 337 м). На сјеверозападу граничи кањоном Сујтјеске, чије литице уједно раздвајају Волујак од Зеленгоре.
Волујак припада низу високих камених громада, у народу познатих као површи.
Подножје планине обрасло је мјешовитом шумом (буква, четинари), као и пашњацима, а врхови су прошарани бијелим цирковима.
Веома је атрактиван за планинаре.
Зеленгора (са највећим врхом Брегоч од 2 014 мнв) је планинско подручје које се налази на југоисточном дијелу РС и саставни је дио НП “Сутјеска”.
За многе најљепша је планина ових простора. Пространа је, непрегледна, богата шумом, зеленим пашњацима и воденим површинама. Иако на њој постоје бројни врхови (Вилињак, Угљешин врх и др.), Зеленгора је уједно и питома и блага планина. Сушта супротност Маглићу и Волујаку.
Посебну драж Зеленгори дају њене ”горске оци” – бистра глечерска језера, смјештена у самим подножјима њених врхова: Горње и Доње баре, Орловачко, Котланичко, Штиринско, Бориловачко, Црно и Бијело језеро.
На Зеленгори је, такође, драгоцјен и богат фонд дивљачи и ријетких биљних врста, од којих су бројне ендемске.
Наведене карактеристике упућују да ова планина представља изванредно мјесто за шетање и планинарење, али и лов.
На њој се налази и неколико реновираних планинских домова, а сваке године у првој седмици августа одржава се манифестација “Језера Зеленгоре” у циљу промоције планине и њених љепота.
Планински дијелови масива Лелије, Љубишње и Биоча имају надморску висину пеко 2 000 м и спадају у групу високих планина. Највиши врх је Дернечиште са 2 238 мнв.
Заједничка карактеристика им је да имају доста прелијепих видиковаца, пресјечене су кањонским долинама и имају бујну вегетацију.
На читавом овом подручју налази се разноврсна дивљач што чини природу јос љепшом и туристички атрактивнијом.